Месец: Јануар 2012

タイムカプセル

12月のベゴニア　　F6　水彩　2011

Добио сам коверту од млађег брата који је код куће.。ах、Пример документа је креиран.、Случајно сам погледао напред и видео да је на адресату име мог сина.。шта је то?

Уз једноставно писмо мог брата била је и разгледница.、Оно што ми је показао је、Ово сам написао када је мој син ишао у 4. разред основне школе.、десет година касније、Била је то разгледница упућена мени када сам имао 20 година.。Речено ми је да запишем исправну адресу и после 10 година.、Записао сам адресу својих родитеља.。Лично, сигуран сам да ћу се преселити (радије)、Ту је видљива и жеља за тим).。

Чак је и мој млађи брат изгледао затечен.、Чини се да смо на то потпуно заборавили не само ми, већ и сам човек.。На разгледници је била одштампана фотографија када смо нас троје отишли ​​у Насу.。Снимите слику сами користећи статив、У школи је писао на разгледницама које је сам штампао помоћу компјутера.。

десет година је кратко。Са становишта наших родитеља、Деца расту само физички, али изгледа да им унутрашњост уопште не расте.。Али клинац је имао 10 година када је то написао.。Будућност исте дужине као и ваш живот до те тачке, итд.、Мора да је далеко, далеко。То је тачно чак иу светлу мојих сећања.。

На крају разгледнице пише: ``Тата.、Питам се како је твоја мајка?。Надам се да није мртав.''。за децу、родитељи су важнији од земље、ближе од друштва、Он је незаменљива особа која ме штити мојом крвљу.。Без тога не можемо да градимо снове за будућност.。родитељска несрећа、лоша срећа、Неспособност баца сенку на будућност детета.。за тренутак、Какав кишобран да носим?、Тражио сам своје срце да видим какву сенку баца.。

Деца која су изгубила родитеље у Великом земљотресу у источном Јапану изгубила су чак и ту сенку.、мислим поново。Шта значи "Надам се да нисам мртав"?、То такође показује да деца осећају ову стварност у својим срцима.。За десет година, можда ћете се осећати несрећно и размишљати: „Волео бих да је мој отац био друштвено пристојнија особа.“。

Деца не могу да бирају своје родитеље。Зато су самој деци потребни идеали.。Не волим децу која поштују своје родитеље (пре тога их не поштују)。(Из перспективе детета) Све док родитељи обезбеђују храну и новац, то је довољно.。Коришћење родитеља као одскочне даске、Ако можете да креирате свој свет, то је у реду.。Размишљам да оставим временску капсулу за себе за 10 година од сада.。　2012/1/28

大湊（おおみなと）

海上自衛隊大湊基地2012正月

2 минута аутом од болнице у коју сам отишао да се бринем о свом оцу、Главни штаб генералног инспектора поморских снага самоодбране Оминато (бивша база јапанске морнарице Оминато пре 60 година)。Почетак Пацифичког рата、Чини се да је комбинована флота за напад на Перл Харбор окупљена овде)。Тренутно је то штаб поморских снага за самоодбрану у области Оминато/Хокаидо.。Увече 3. јануара、Миран зимски дан први пут после неког времена、Ова фотографија је снимљена када сам свратио на путу кући из болнице.。

Кад сам био у основној школи、Постојала је група по имену Марине Боис.。Био сам мршав и мршав, али ме је привукао снажан имиџ ``морског човека'' и тежио сам да се придружим групи.。Брзо сам научио сигнале заставе (још увек их се сећам из неког разлога)。Раније сам се дивио белим официрским униформама, али сада ми то изгледа као сан.、Гледајући брод、Још сам некако нервозан。

Ја сам из генерације која не зна за рат.。Али када сам говорио о својим родитељима када сам био дете, мислим да је било много прича о томе да су они били укључени у рат.。Мање од 20 година након рата,、Сећање мора да је још увек било свеже.。

за земљу、за родитеље。Тако сам гледао на деду и родитеље, који нису могли да гледају себе.。Жао ми је због тога.、Живећу на свој начин、Некада сам се смејао забринутости својих родитеља.、Када је реч о мојој сопственој деци,、И ја сам шокиран.。

Зачула се звоњава базе。Већ сам заборавио значење сваке трубе.。　　　2012/1/16

 

 

 

雪について思い出すこと

 

冬の下北（Simokita in winter）2012

下北の、いや下北に限らず雪の風景は美しい。モノクロームの世界とよく謂われるので、ついそんな風に思いがちだが、自分の体験をちょっと振り返れば、決してそうではないことを誰でも思い出すだろう。

пре неки дан、この雪の風景に触れ、なんだか忘れ物を取りに帰ったような気がすると書いた。たしかにそうなのだ。中学生自分にはほとんど勉強などせず、ウサギやヤマドリなどの罠かけに夢中になったり、その途中、スキーで危うく２度も遭難しかけたりしたことを、今回の帰省中毎晩のように弟や母と思い出しては話したものだった。それらは自分の体のどこかに沁み込んでいて、こんな雪を見ると自然に気持ちが昂ぶってくるのをくるのを感じていた。父のことがなければ、２、３日はウサギ罠でもかけに出かけたかもしれない。већина、それがなければ帰りさえしなかったに違いないが。

本格的に絵を描くようになったはじめの頃、いろんな色を使いこなしたあと、やはり最後はモノクロームだなあと何度も思ったのは、こんな風景を見てきたからだろう。いつの間にか生活に追われ、そういうことさえ忘れてしまっていた。私のことを「幻想作家」だと言った人がいる。それは恐らく当たっている。ごく小さな子供のころからなぜか自分でも そんな風に感じていたからだ。雪は幻想を育む。雪国は幸いである。